Ugasila sam kompjuter i do jutra sebi postavljala pitanje: šta sad to treba da znači, kako su za tako kratko vreme postail toliko bliski, zasto se Iva okrenula protiv mene??? I, tek, kada sam sebi obećala da, i ako zauvek ostanem bez ijednog prijatelja, Nikolu ću naterati da razgovara sa mnom – uspela sam da zaspim.
Budila samse cele noći, čekajući da svane i da konačno dođe vreme za školu… Nisam mogla da dočekam jutro da stignem u učionicu…
Ušetala sam u školu, glumeći najuobraženiju osobu na svetu… Moja bivša najbolja drugarica i Nikola su već, naravno, bili zajedno… Stajali su jedno pored drugog i pričali kada sam prola pored njih praveći se da ih ne vidim… Ne skidajući najnovije Gucci sunčane naočare sa lica prošla sam pored njih brzim korakom ne primećujući nikog oko sebe… U jednom trenutku, kada su već bili iza mene, čula sam Nikolin glas… U početku sam mislila da mi se učinilo da zove mene, ali kada je ponovio moje ime nekoliko puta, bilo mi je potpuno jasno da sam dobro čula… nastavila sam svojim putem, nadajući se da će on potrčati ka meni, ali nisam želela da se okrenem… Suviše ponosna i ljuta i dalje sam hodala visoko podignute glave, čekajući da me stoigne svake sekunde i da konačno rešimo sve što se izdogađalo. Medjutim, kada se školskim hodnikom zaorilo: “Glupačo!”, – skamenila sam se… Znala sam da je blo upućeno meni…Trudila sam se da istim korakom nastavim ka učionici kao da ne čujem ništa, ali Nikola je onda viknuo toliko glasno da sam mislila da se čulo i ispred : “Glupačo, ne sedim više s tobom, to sam hteo da ti kažem”!
Ne umem da prepričam koliko sam bila ljuta… Besna, kao ris… Ma, malo je to reći. U sebi sam psovala i sebe i njega, i Ivu, i školu, i što smo se upoznali, i sve što mi je padalo na pamet… ubrzavala sam korak i na kraju sam trčeći uletela u WC. Suze su kao klikeri letele iz mojih očiju i nikako nisam mogla da prestanem da plačem… Od besa, od tuge, od toga što sam se osećala beskrajno povredjeno, od toga što sam sebe sve vreme ubeđivala da je to samo ljutnja, da to nema veze sa zaljubljenošću… “O, Bože, nisam se valjda stvarno zaljubila?… nemoguće, samo me je povredilo što mi je vikao “glupačo” na sred hodnika, sigurno sam se zato rasplakala?! Boleo me je stomak, glava mi se raspadala, suze su tekle i nije bilo šanse da se smirim… Zvonilo je za početak časa, a ja sam sva bila natečena i raščupana… I dalje sam se preispitivala – šta je to samnom? Zašto me je sve to toliko pogodilo… upotrebila sam poslednji atom snage da krenem ka učionici. Moj osećaj odgovornosti mi nije dozvoljavao da zakasnim na čas, prvi put u životu, ali kada sam ušla i videla da je Nikola ozbiljno mislio ono što je rekao i da na njegovom mestu sedi Marko ponovo mi se slošilo… Šta on traži tu?! Ko mu je rekao da sedne pored mene? Da li će se moja i Nikolina priča ovako završiti?!. Hoćemo li se Iva i ja ikada pomiriti?! Hiljadu pitanja bez odgovora, dok prolazim ka svom mestu. Nikoga ne vidim, ni ne čujem, u ušima mi bruji…
Sedam bez reči na svoje mesto Ii kao teledirigovana vadim knjige i sveske iz torbe… ne progovaram, samo molim Boga da danas neću morati da odgovaram na pitanja nastavnika, a posebno da me ne prozivaju na tablu… Noge uopšte nisam osećala i imala sam utisak da ću se srušiti na pod ako pokušam da ustanem sa stolice… jedino što sam uspevala da čujem je Nikolino i Ivino smejanje i šaputanje… sve vreme sam razmišljala o tome kako sigurno mene ismevaju i ogovaraju… Ostatak tog dana se sećam kao kroz maglu… Jedino što znam je da sam posle škole otrčala do kuće, da sam uletela pravo u svoju sobu, zalupila vrata, srušila se na krevet i ni sa kim nisam želela da razgovaram… Mama je imala nekoliko neuspešnih pokušaja ubeđivanja, objašnjavala je da je život lep, das sam srećna, ali to samo trenutno ne vidim, pitala je da li imam neku želju, koju će mi ona odmah ispuniti… tupo sam gledala u nju i čekala da me ponovo ostavi samu…
Nekoliko dana kasnije, još uvek sam bila vidno neraspoložena, kada mi je na e-mail stigla pozivnica za Majinu žurku… Pričalo se o tom događaju poslednjih nekoliko dana u školi, ali ja sam sve to slušala sa strane potpuno nezainteresovana za izlaske… Maja je bila cool lik i svi smo znali da njeni roditelji drže najbolji kafić u gradu i da Maja tu pravi žurku… Nije bilo osobe koja nije željno iščekivala pozivnicu za Majin rođendan, jer se znalo da će to biti najbolja žurka te godine. Devojke su uveliko pričale o tome šta će obući, kakve će cipele obuti, do kada će moći da ostanu… ja nism ni razmišljala o odlasku, iako sam znala da će biti super… Maja i ja smo se poznavale još od vrtića, jednom smo čak bile zajedno na moru i znala sam da bi ona, za razliku od nekih drugih, stvarno volela da se pojavim… Mama je, naravno, kao i sve mame, saznala za žurku i uložila je sve svoje napore da me nagovori da idem… toliko je insistirala da sam nekoliko sati pred početak rodjendana ipak birala haljinu koju ću obući…. Presvukla sam se million puta, povadila sve stvari iz svog plakara… Raspoloženje mi se menjalo vrtoglavom brzinom… u jednom trenutku sam htela da odem samo da više ne slušam mamine govore i da obučem prve farmerke i majicu na koje naletim, a već u sledećem momentu sam kopala po maminim cipelama, jer ni jedne moje nisu tako dobro išle uz haljinu, koju sam nedavno dobila iz New York-a…
Kada sam konačno završila sa spremanjem i stala pred ogledalo bila sam veoma zadovoljna onim što vidim… uska crna haljina, mamine Louboutin cipele, podignuta kosa, minđuše, koje sam stavila samo jednom u životu, jer mi se uvek činilo da su suviše elegantne… bila sam ubedjena da će svima zastati dah kada stignem na žurku… namerno sam kasnila dovoljno dugo da svi već budu tamo kada dođem… Ušetala sam u kafić, a pogledom sam naravno, tražila Nikolu… Stajao je sam… I nije skidao pogled kada sam prošla pored njega… buljio je kao da ne veruje da sam to ja… a ja sam samo prošla, likujući u sebi, misleći kako posle ovoga mogu i kući, kako je ovakav Nikolin pogled dovoljan da se osećam neponovljivo dobro…Osećala sam njegov pogled na sebi i dok me je Maja upoznavala sa svojim bratom…
Paaa, sladak je, pomislih, ali?!…
