“Ne obaziri se na to odakle dolaziš, već gledaj kuda ideš”
Bomarše
Ne možemo da se ne zapitamo u kojoj meri nas definiše naše poreklo. Zar se sreća osmehuje samo stanovnicima metropola? Shvatila sam da se uspeh s nama povezuje na nivou višem od geografskog. Marija, studentkinja Filološkog fakulteta, me je u to dodatno uverila.
Miss6Teen: Ćao, Marija! Ti si iz Subotice. Kako je bilo odrastati u tom gradu?
Marija: Bilo je, pre svega, veoma interesantno. U početku sam išla u srpsko zabavište, a kako je moj grad multikulturalan postoji mogućnost pogađanja mađarskog zabavišta. Tamo mi je više odgovaralo pa sam u jednom trenutku bolje govorila mađarski jezik od maternjeg (smeh). Svoje iskustvo odrastanja u Subotici bih okarakterisala kao veoma bogato, na nematerijalan način.
Miss6Teen: Nedavno si bila tinejdžer. Na šta si se u tom periodu najviše fokusirala?
Marija: Tokom srednje škole je moj fokus bio na druženju, iako sam učila i bila dobar đak. Pronalazila sam sebe u to vreme, kao i većina tinejdžera, te je to uključivalo razna eksperimentisanja.
Miss6Teen: Pomenula si samopronalaženje. U kom trenutku si shvatila ko si i čime zapravo želiš da se baviš?
Marija: To se desilo tek nakon srednje škole. Bila sam uverena da će se dogoditi oko mog punoletstva, da broj 18 donosi životnu mudrost. Međutim, tek tri godine kasnije sam se oformila kao ličnost. Naravno, rad na sebi nikada ne prestaje ali sam shvatila svoje želje i mogućnosti. Samootkrovenje nema tajming, bitno je da se dogodi ali ne i da se forsira. Treba biti svestan da ne dolazi kod svakog u isto vreme i najbitnije – dati sebi vremena. Potpuno je u redu ne upisati fakultet odmah nakon srednje, promeniti san ili odustati od nečega sto nam više ne prija.
Miss6Teen: Da li si oduvek znala šta želiš da budeš kad porasteš?
Marija: Nisam. Od malena sam se bavila muzikom, posle srednje sam otišla u Ameriku da studiram ali se tamo nisam pronašla. Nakon toga sam upisala Filološki fakultet u Beogradu i zadovoljna sam. Po difoltu bi trebalo da sada, sa 22 godine, završavam fakultet a ja sam tek na drugoj godini. I to nije ništa strašno.
Miss6Teen: Da li je na tom putu bilo naizgled nesavladivih prepreka?
Marija: Naravno. Pubertetske godine, posebno između 14 i 18, su izuzetno skakljive. Nismo više deca, ali nas odrasli tako posmatraju. Ja sam se sa takvim preprekama borila razgovorom, što je jedini efikasan način. Buntom i revoltom samo to možemo dobiti natrag. Moramo razumeti da roditelji/staratelji imaju i drugih problema, ali i da se brinu. Poštovanje i razgovor je dobitna kombinacija za postizanje dogovora sa njima.
Miss6Teen: Misliš li da je učenje teško i kako si se nosila sa tim?
Marija: Jeste, ali moramo shvatiti da to činimo zbog sebe. Bolje je to vreme iskoristiti jer se kasnije svako učenje i usavršavanje naplaćuje. Ja sam pohađala gimnaziju koja je zahtevna, ali sam to umela da balansiram sa društvenim životom.
Miss6Teen: Postoje li u tvom gradu volonterske akcije ili društvene aktivnosti koje bi preporučila tinejdžerima?
Marija: Postoje. Konkretno jedna čiji sam ja bila član je Pestalozzi Children’s Foundation. To je društvo za mlade u kojem se debatuje o različitim temama, a takođe obuhvata radionice i projekte kojima se mladi zajednički posvećuju. Čak smo putovali u Švajcarsku, što je bilo lepo iskustvo.
Miss6Teen: Koliko društvo utiče na naše odrastanje, po tvom mišljenju?
Marija: Izuzetno. Ne smemo biti povodljivi. Pri biranju ljudi kojima se okruzujemo potrebno je biti pažljiv. Nekada je dobro sa se opečemo i sami shvatimo neke stvari, ali je nekada i pametno slušati roditelje. Oni su ipak iskusniji.
Miss6Teen: Da li si bila meta vršnjačkog nasilja?
Marija: Ne bih to nazvala nasiljem, ali sam osetila surovost dece na sopstvenoj koži. Ne treba to primati k srcu niti dozvoliti da vas poljuljaju. Međutim, sa društvom u Subotici sam se usrećila. To su divni ljudi i većina prijateljstava još uvek traje.
Miss6Teen: Koje bi savete dala onima koji se bore sa porodičnim situacijama koje ne mogu da promene?
Marija: Neke stvari treba prihvatiti onakve kakve jesu. Ako su u pitanju sukobi između roditelja, znajte da su oni odrasli ljudi i da je to njihov brak. Konkretno, ja sam dete nasilnog alkoholičara i konstantno sam osećala strepnju. Mogla sam da predložim razvod svojima, ali ne i da ih nateram na to. Oni su to učinili, što je bila prava odluka. Iz toga sam zaključila da je svako iskustvo pozitivno jer iz svakog nešto naučiš. Bes i strah su normalni u tim okolnostima, ali nije sramota tražiti pomoć. Dok god čuvate sebe, izaći ćete kao pobednik iz svake situacije.
Miss6Teen: Za kraj, šta bi poručila tinejdžerima?
Marija: Prepustite se, ali imajte granicu. Pokušajte da se obrazujete i čitate. Mislite svojom glavom i čuvajte sebe. Nemojte odlaziti na nesigurna mesta sa neproverenim ljudima. Ostvarenje snova je moguće, dok se trudite. I naravno, uživajte u tinejdž danima!
