“Ciljevi su granice naših mogućnosti, a ne želja”
kazao je Duško Radović.
Kako odrastamo, bivamo obuzeti snovima. Oni odmaraju u našim dušama čekajući da ih ostvarimo. Snovi se razlikuju. Najpre su to obično oni manji, poput želje da slikamo pa nas mama upiše u školicu crtanja. Katkad se tu nađe fudbaler ili balerina, kojima su to prvi koraci, a ne samo faza.
Potom uslede sanjarenja o izvesnoj pegavoj devojčici iz komšiluka ili onom zgodnom spasiocu sa bazena. Njih se pomalo stidimo a obrazi nam bukte.
Kada malo porastemo, porastu i naši snovi. Razmišljamo čime bi voleli da se bavimo, šta da budemo. Da li bismo gasili požare, pravili koktele ili pak radni vek proveli na daskama koje život znače?
Neretko se na tom putu nađu prepreke. Roditelji nas ne podržavaju, rođeni smo sa hendikepom, učenje smara, zaljubimo se ili smo meta ogovaranja. Ne bih li dokazala da je sve moguće, razgovarala sam sa onima koji su nekad bili u zapećku. I, pogodite šta? Iz toga su izašli kao pobednici. Što ne bi mogla i ti?
Uspešan saobraćajni inženjer, Ivan Golubović, nam donosi priču koja vezuje tri grada – Zaječar, Novi Sad i Niš.
“Rođen sam u Zaječaru ali ne kao svaka druga beba”, priseća se Ivan.”Pupčana vrpca mi je bila obmotana oko vrata još dok sam bio u majčinom stomaku. To je, pri rađanju, dovelo do oštećenja moje leve ruke. Dijagnostikovali su mi pleksus brahijalis, što je ukazivalo da mi ruka visi uz telo.”Potom se osvrnuo na razna lečenja, ističući svoju majku kao, tada, najangažovanijeg pratioca.
“S obzirom da sam rođen u Jugoslaviji, išao sam na terapije i van granica Srbije”, upućuje nas dalje.
Društvo je, razume se, sastavni deo života svakog od nas. Međutim, deca najčešće nisu blagonaklona prema različitostima.”Do desete godine se nije primećivalo. U očima drugara nisam bio drugačiji. Međutim, ubrzo su počeli nadimci koji nisu bili pristojni. Jedan koji bih izdvojio je “krivi”, koji bi me pri svakom oslovljavanju podsetio na moj hendikep.”
Ipak, Ivan nije posrnuo. Uprkos nimalo prijatnom ismejavanju, uvek bi uzvratio istom merom.“Ne treba ćutati”, podsetio nas je. Po završetku srednje škole u rodnom gradu, odselio se u Novi Sad. Upisao je Fakultet tehničkih nauka, ali se ubrzo prebacio na Visoku tehničku školu u Nišu. I danas se povremeno susreće sa pogledima iznenađenja ali više ne mari. Završio je ono što voli, okružen je ljudima koji ga vole i, kako kaže, srećan je. “Ne treba se predati”, poručuje nam za kraj. I zaista, to je poslednje što sme biti na “to do” listi svakog od nas.
