Znate li za onaj osećaj kada vam se srce steže i osećate se kao da vam dah obuzima tama. Kada vam je bol u grudima tako jak da pozelite da niste živi? Kada razmislimo o ovome – morao bi da postoji baš veliki razlog za taj osećaj?! U ovom slučaju razlog je više nego veliki. Posebno, kada te izneveri prijatelj kome si verovao.
Priča o našem prijateljstvu nije klasična, jer nas dve smo još od naše 7.godine na ratnoj nozi. Ne, stvarno vam kažem. Ona je mene oduvek mrzela, kao da je bila ljubomora na nešto što ja posedujem; nikada mi nije bilo jasno, šta je to.
Pošavši u 7.razred smo se smirile. Počele smo da se družimo, zajedno izlazimo, ogovaramo, pomažemo jedna drugoj. Naravno, ni tada nije bilo sve savršeno. Svađale smo se svakog dana, mi smo verovale da je to zato što smo iste i zato što nas obe nerviraju baš iste stvari, koje svaka od nas poseduje. Ona je neprestano ponavljala da smo nas dve iste, da smo naivne i kao takve ćemo biti drugarice zauvek, jer ako se budemo družile sa nekim drugim taj će iskoristiti našu naivnost i dobrotu. Bez obzira na njene priče I tvrdnje, ja sam osećala da tu nešto ne štima. Dve devojčice, koje se ne podnose od malih nogu su sada “nerazdvojne” drugarice u pravom smislu te reči. Ipak prepustila sam joj se. Verovala sam joj.
Iz dana u dan smo se sve više zbližavale, bile smo 8.razred. To je period kada se svi prisno druže, jer znaju da će se za nekoliko meseci njihovo druženje prekinuti, ma koliko se mi trudili da se to ne desi.
– Jel znaš šta sam primetila? – upita me jednog dana, dok je lakim poketima u kupatilu stavljala prvi sloj moje omiljene maskare. Davala sam je samo njoj, jedino smo nas dve obožavale šminku. To je još jedna svar koju smo imale, a bila nam je zajednička.
– Reci – nezainteresovano sam joj rekla.
– U poslednje vreme, osoba kojoj se najviše poveravam si Ti. Mislim da mogu da ti verujem. To kažem zato što i sama kažeš kako na svetu ma koliko se trudila ne možeš pronaći pravog prijatelja. Zar ne?
Znala sam o čemu priča. Ali nisam odgovorila, samo sam se tiho nasmešila. Zatvorila je maskaru I pogledala me je.
– Saro, o čemu razmišljaš? – rekla je to zato što je primetila da je ne slušam.– odgovorila sam ponovo nezainteresovano.
Nedugo posle toga, pitala sam se šta je htela reći onim pitanjem; da li je ona to htela da mi kaže da želi da se više zbližimo? Ne znam ni sama. Nisam odgonetnula, a nisam imala petlje da je pitam. Sve se dešavalo tako usporeo; nas dve smo bile na istoj poziciji. Družile smo se, išle smo na trening odbojke zajedno, izlazile zajedno, plakale zajedno, smejale se zajedno.
Njen rodjendan 5.mart se bližio. Naravno, bila sam pozvana. Toliko se radovala tome, neprestano mi je pričala i poturala spisak gostiju ispod nosa da bih videla ko je prihvatio poziv, a ko ne.
– Nadam se da će te tvoji pustiti. Potrebna si mi tog dana, mooolim te dođi, – zamolila me je.
Pristala sam, iako sam bila ubeđena da me mama neće pustiti. Nisam želela da je razočaram. Lagala sam je. Družile smo se tih poslednjih dana najviše, kao da smo znale šta sledi.
Kao da smo znale da će nam otkrivanje istine uništiti prijateljstvo.
Tog dana imali smo čas fizičkog I ja sam zakasila 5 minuta, išla sam do svlačionice po telefon. Kada sam ušla u salu za fizičko ona je stajala na mojoj poziciji. Pomislila sam kako je to neka greška i ležerno sam joj prišla sa molbom da se pomeri. Pogledala me je, sa takvim besom i osećajem sreće u očima da nisam mogla da verujem da je to ona.
– Neću, zašto bih? ‘ odgovorila je.
– Zato što je to moja pozicija još od 1.razreda, zar si zaboravila? Pomeri se ne pravi problem – odgovorila sam joj, već iznervirana.
– Ha, ha, neću. Ionako ni loptu ne znaš da udariš, pa je bolje da na tvom mesto stoji neko ko zna. Nisam verovala utačnost onoga što sam čula. Ne, nisam verovala ni u to od kog ato čujem.
– Molim?! – rekoh.
– To što si čula. A sada me pusti na miru. Ha ha ha ha.
Pogledala me je tako cinično i zlo. Delovala je kao da je osvojila čitav svet, kao da je pobedila u nečemu što joj se činilo nemogućim.
– Ne mogu da verujem, i ti si mi neka drugarica – knedla mi je zastala u grlu, bila sam na nivou suza. Zar smo se posvađale zbog ovako banalne stvari?!
Narednih 10 minuta imala je ogroman osmeh preko usana. Sijala je od sreće, a ja nisam znala o čemu se tu radi. Bila sam zbunjena, uvređena, šokirana, povređena. I onda mi je kroz glavu prošla ponovo ona misao o tome da je možda ona ljubomorna zbog nečega što ja posedujem. A, sada je napokon i bila na putu da mi to uzme… Nism smela da dozvolim da se to desi, jer ma koliko slaba ja bila uvek ću biti dostojna sebe.
– Ja ne verujem šta se upravo dogodilo. O čemu se radi, hoćeš li mi objasniti? – smireno sam upitala u čemu je problem?
Očekivala sam itekako normalan odgovor. Od nje ga sigurno neću dobiti.
“E, ‘ajde me pusti više na miru. Ne zanimaš me.” – “O, Bože, koja si ti jadnica. Ne mogu da verujem sa kim sam se ja družila sve vreme.” – “Saro, nisam ti ja kriva što si glupa – rekla je kroz osmeh.” -“A, šta si ti, izvini?!
-Ja? Ono što ti nikada nećeš biti. Ti si jedna dvolična, ma petolična osoba.. mrzim te. Tebi je krivo što se svi druže sa mnom, a ne sa tobom.
Na tren nisam ni disala. Osećala sam se izgubljeno, osećala sam prazninu u grudima. Želela sam da se probudim iz ovog užasnog sna, jer na javi ovo ne bi bilo moguće. Plakala sam, oči su mi se zamutile od suza i razočarenja. A, kroz glavu su mi neprestano prolazila pitanja, kako, zašto? Zar posle svega što smo prošle zajedno, zar zbog svih uspomena koje imamo zajedno?
Dana 25. Februara sve je potonulo. Maske su pale, otkrilo se ko je zapravo ko. Tada sam postavila sledeći status na Facebook. „Posle svakog razočarenja čovek postaje pametniji, ali ne toliko pametan da se ne bi ponovo razočarao!!! Sto se mene tiče, ti si za mene MRTVA!!!“
Danas, posle dva meseca, sve ovo se ponavlja. Varnice između nas pršte, a nas dve se pravimo kao da se ništa ne dešava. Glumimo nešto što više nikada neće biti moguće, da smo drugarice.
Ovo iskustvo o prijateljstvu me je mnogo naučilo o životu i drugim ljudima. Sada na priijateljstvo i nova poznanstva gledam kao na izazov, jer niko ne može predvideti šta ga čeka na kraju svega.
Tijana Radomirović
38218 leposavić, Ul. Topličkih ustanika 9
