Upravo sam pomislila kako hvatam sebe, da se po ko zna koji put, od početka našeg druženja i mislima i perom, vraćam na prvi i osnovni zakon nepomirljivih različitosti i suprotnosti, koje se kako kažu, užasno privlače… a radi se o muškarcima i ženama. A, možda o tome ne treba preterano ni razmišljati ni mudrovati, nego samo prihvatiti kao što prihvatamo sve što nam dolazi od Boga i od prirode… Muškarci i žene jesu dva nerazdvojna sveta, Mars i Venera, Nebo i Zemlja, ali i dve strane jedne te iste medalje… i vrh dvoseklog mača…
Sve te silne razlike i neprilike, koje ih prate, možda bi se lakše podnele kada bi samo ovlaš, letimičnim pogledom mogli da utvrdimo: ko u koju grupu spada i ko kome pripada…
E, vidite, ovde se i smo pomalo zbunjeni… a da biste mogli čvrsto stajati iza saveta, da bi bile uvek zaštuićene i da bi znale da uvek postoji savet, kad je frka da vam se pomogne. Postoje bića koja su uvek tu da pomognu, na mnoga pitanja šta, zašto, ako? Drage moje, niko se nije naučen rodio i nema tog čoveka na svetu koji je ikada pokupio sve znanje ovoga sveta. Nemoguće je… sve i da nađete nekoga ko ima volju i želju, uz sva odricanja, koja možete zamisliti, jedan je život malo, ma skoro kao kap u moru. Osim toga ne znam koliko ćete biti iskrene sa svojim pitanjima, ali u smislu da navodite na pogrešan trag… Znam da hoćete i da smo mi žene, devojke, devojčice, duboko emotivna i iskrena bića, ali znam i da kada vaše unutrašnje bure i oluje prenesete na papir… da to može izgledati mnogo dramatičnije nego što zapravo u stvarnosti jeste, a i obrnuto…
Kao što kažu da je lepota u oku posmatrača, tako je nekako i problem uvek u glavici, koja je zaljubljena i ne daj Bože povredjena, jer su muškarci, koji vas nikada neće naljutiti i uvrediti odavno smešteni u enciklopedije, legende i mitove.
Tako da vam odmah priznam: nisam svemoćna, ali mi se čini da su moja nenaučna ispitivanja raznih primeraka muškog roda ipak utemeljena na znanju, onom stečenom i naučenom i onom drugom, koje više volim i koje sam često skuplje plaćala: iskustvu… pa vam recimo nikada ne bih preporučila dečka koji se sprema duže i temeljnije od vas…
Kroz istoriju, i ona je kažu, učiteljica života, mogle smo uvek saznati da su upravo žene te, koje se odvajkada samo ulepšavaju, beskonačno i besomučno posmatraju svoj odraz u ogledalu, zadržaaju se u kupatilu satima, nikada nemaju šta da obuku i jedan im je noktić uvek, ali uvek, malo kraći od ostalih…
Shodno tome, oni koji sebe smelo nazivaju jačim polom, nikada ne bi trebalo da poznaju tajne magičnih sitnica za ulepšavanje…kao što su kreme, losioni, mleka za telo, a bogami i za dušu… i nekako bi bilo logično da oni i ne primećuju razliku između, recimo voska za kosu, gela za tuširanje ili hidrantne kreme za lice. Ne možete ni da zamislite da su ikada čuli za korektor za podočnjake i stik za oči, antirid, kreme za laktove, pete, ili ne daj Bože, vrstu manikira.
E, sad, ne znam da li mi se čini, ili se u poslednje vreme, naročito od kada je priroda počela da meša godišnja doba, poveći deo muškog roda odlučio da se, kako i priliči snažnima, pobuni protiv nje. I da junački odgovori na zemljotrese, vulkanske erupcije, poplave, požare i ostale prirodne katastrofe.
Kao prava pripadnica nežnijeg pola, verovatno bih i ja zaljubljeno gledala nekog od njih da nije, jedne male, a nezgodne činjenice: vidite, ovi o kojima vam upravo govorim, nisu baš odlučili da lopataju do središta zemlje, kao dobri stari Žil Vern, pa da ih toplota zemljinih dubina, kao rudare, tera da skidaju znoj sa svojih raskošnih mišića, koje će kasnije nositi kao zlatne medalje… Oooo, neeee, od muke sam počela i da sanjam.
Nego, da se vratim u surovu stvarnost. Ovi vam se bezobrazni primerci bore protiv svih prirodnih zakona, baš onako inteligentno – krešući ih!!! Ne znam da li da plačem, ili da se smejem, ili besno dohvatim prvi kišobran, kao svako ugroženo biće. Oni to rade, da… otimaju sve ono što nama po nepisanom, a vekovnom pravu, pripada: dragoceno vreme pod tušem, lan i svilu, skupu kozmetiku, kupke, soli, alge, uske farmerke, a pojedini se čak usuđuju da nam održe koje slovo bez papira, o tome koja je krema za koji deo tela… E, da je barem tu kraj… Uredu je što se depiliraju, uredu je što im omiljeni parfem nije oznojazz… neki se čak i šminkaju , ali oni nisu iz naše današnje priče.
Drugo, mene nešto muči ovde: kada se tako doteraju, zgodni, mirišljavi,negovani i lepi, oni se zaljube strasno i nepovratno u SEBE lično. U tome ih zdušno podržavaju njihove mame, sestre, negujući im ego, kao tek rodjenu bebu, koja za samo par meseci izdžiklja u džina, a znamo da bebe rastu nekoliko godina. I onda se ti instant mutanti pred vašim očima rastope kao najjeftinija čokolada na Suncu. I to do te mere da ih više ni jedna od nas ne može ni prepoznati, a kamo li rehabilitovati kao muškarčine.
Ako ovako nastave, loše im/nam se piše. Još malo pa nećemo znati ko smo i koja je definicija ženstvenosti, a koja muškosti. Najgore je što će se i oni dočepati svega ovoga o čemu pričamo i pišemo iz broja u broj i tako će naš dragoceni almanah sa tajnama koje su dame, kraljice, sveštenice, ropkinje, svetice, grešnice, majke, ćerke skupljale od kada je sveta i vremena, pa prenosile s kolena na koleno, i pasti njima u ruke. A, ja se trudim da prenesm što više od toga vama, samo vama. Još će narcisi lepo da dobiju sve na izvol’te…
Kao da gledam sve one zanosite lepotice: Kleopatru, koja se zaista kupala u magarećem mleku i ugljenisanim komadom drveta šminkala oči i obrve; Mata Hari, što je pogledima začinjenim magijom ženstenosti opčinjavala; i one su tako menjale svet. Uh, kao da ih vidim kako se pod zemljom okreću i zgražavaju i čujem kako od tuge vrište.
Zato predlažem da ljubomorno čuvamo ovo naše malo svetilište od upada malih i velikih narcisa. A, možda ipak, ko zna, možda ih treba i pustiti da na čitaju po onoj proverenoj izreci: Upoznaj neprijatelja da bi ga lakše savladao… ili voleo…
Rekoh vam ja, još na početku, krhko je znanje, ali ćemo se mi naoružati iskustvom.
