Obilazivši Kraljevo, ugovorili smo sastanak sa divnom grupom Kraljevčana.
Njihov uzrast je između 15 i 18 godina, a sebe smatraju kul ekipom.
“Po čemu ste vi to drugačiji”, pitala sam ih zaista zaintrigirana.
“Mi zapravo shvatamo život, znaš”.
“Kako, zahtevala sam objašnjenje.
“Hajdemo na kafu tu na uglu, objasnićemo ti”, kazali su mi praktično me odvukovši do obližnjeg kafića. Naručili smo pića, pa su mi se svi predstavili.
Njih je petoro, a bili su krajnje svestrani. Muzika, matematika, slikanje, hemija… ništa im nije bilo strano.Ja, večito zgrožena na sam pomen matiša, nisam mogla da im se ne divim.
“Vidi”, počela je jedna od njih, “krenuću od karantina”.
Svi smo se krišom pogledali, prisetivši se najdužih dva meseca. Ona je nastavila.
“Ja patim od anksioznosti, iako to nisam sebi želela da priznam. Sada imam 17, ali negde već na početku srednje škole sam shvatila o čemu se radi. Istražujući, došla sam do svoje dijagnoze. Ipak, nikako ne preporučujem guglanje simptoma već direktnu posetu psihijatru.”
Priznaću, u tom trenutku oparila sam se kafom. Njena priča me je naterala da se osetim direktno prozvanom, jer ni ja nisam izuzetak u tome.
“Znaš, retko ko o ovome priča. Fazon, sramota je da tako mlad imaš dijagnozu. Kao, psihijatar je za ludake. A ja mislim da bi svet bio mnogo lepši kad bismo svi išli kod njega da se olakšamo, s vremena na vreme.
No, da se vratim na priču”, uzdahnula je teatralno.
“Vreme uglavnom provodim sa ekipom koju vidiš, a sa mojima se nikako ne slažem. Njima se ne dopadaju moji izbori momaka ni tetovaža, klasika. Međutim, kada je došao karantin bila sam prinuđena da sve vreme provodim sa njima. Izluđivali su me!”
“Oni, naravno, nisu znali za moje probleme i strahove koje mi je anksioznost velikodušno darovala. Proživljavala sam ih sama, sve pravdajući pubertetom. A mi, pubertetlije, baš i nismo deca. Karantin i događaji u svetu su mi stanje dodatno pogoršali.
Sve je to teklo neprimetno dok jedne večeri, nakon svađe sa mojima, nisam počela histerično da plačem. Tada su išle vesti u kojima je udarna novost bila broj zaraženih preko 300 osoba samo tog dana. Bacila sam daljinski i istrčala iz sobe”, zastala je prisećajući se vrlo emotivnog trenutka. Nije ni slutila preokret.
Držala sam dah, istinski uzbuđena. Kao da slušam peripetiju nekog filma.
“Mama je dotrčala za mnom, blago me milujući dok nisam prestala da jecam. To veče smo proveli pričajući, nas troje. Tata je neprestano ponavljao da sam ja njegova mala devojčica, a nakon dugo vremena sam se zaista tako i osećala.”
Oglasio se jedan njen drug, “Hoćeš da kažeš da si sada bliska sa svojima?”
“Nije da ću da sa mamom pričam o simpatiji, ali kada imam problema sigurno ću joj se poveriti. To je ono što nazivaju dobrim odnosom sa roditeljima”, kazala je.
Potom je reč uzela petnaestogodišnja članica ekipe. “Provalila sam da matorci zapravo žele da budu deo naših života. Čak u ulozi podrške, samo ako im to dozvolimo. To je ključ. Dozvolimo roditeljima da budemo njihova deca, jer to i jesmo.”
“Znate šta, drugari”, oglasila sam se i ja nakon dužeg vremena, “vi stvarno jeste shvatili život”.
