Imala sam četrnaet godina i mnogo sam volela da idem na žurke sa mojim dečkom. On je bio dve godine stariji od mene i kao i mnogi njegovi prijatelji. Sa moje tačke gledišta njihove žurke su bile poprilično divlje i uzbudljive. To se na kraju i pokazalo na jako težak način. To sam shvatila kada sam videla mog druga kako umire od droge. Njegovo ime je bilo Marko i poznavala sam ga jako dobro. Uvek se smejao. Znam da su ga mnogi kopirali, bio je jako popularan i jako lep. Takodje, znala sam da se drogira, kao i pola te ekipe.
Moje društvo pripada sloju sa jako dobrim roditeljima, i nadam se solidnoj budućnosti. Njihove porodice pripadaju istom socijalnom krugu i međusobno se jako dobro poznaju i druže. Oduveksam se osećala počastvovanom što sam član ove grupe. Oni su bili poprilično bogati i izgledalo je da imaju sve, ali je meni bilo jako čudno što se igraju sa drogom. Alkohol sam još i mogla da razumem pošto ga je svuda gde smo išli u izobilju. Imalo mi je smisla to što mnogo piju iz razloga što su i njihovi roditelji na svakoj žurci bili pijani. Droga me je jako brinula. Nikola (moj momak) mi je kasnije rekao da su počeli da se drogiraju da bi se suprostavljali svojim roditeljima. Rekao mi je da su oni funkcionisali kao grupa i da su hteli svojim roditeljima da pokažu da su nezavisni i da mogu da donose svoje odluke. Ironično je bilo to što su jedni druge nagovarali na to da bi postigli tu svoju nezvaisnot. Eksperimentisanje je velika opasnost. Marko je kupovao za sve one koji su to želeli i uvek još malo više za one “last minute” koji bi možda probali. To je bilo kao na filmu. Meni to nije bilo interesantno, i nikada mi nije palo na pamet da probam. Izgledalo mi je mnogo rizično. Na kraju se ispostavilo da sam bila u pravu.Te noći kada je Marko umro, molila sam ga da bude trezan. Rekla sam mu da mi nije dobro i da bih možda želela ranije da odem kući. On se sliožio samnom, a pokazalo se da je to bila sreća, što je tako.
Bilo je 9 sati uveče kada je Marko pozvao dilera. Do 10 je već pola njih bilo nadrogirano. Oko 10,30 marku je počela da izlazi pena na usta. Neki su pomislili da se šali i stajali su oko njega i smejali se kao da je sve ok. Ja sam znala da nešto nije u redu. I Nikola je to isto znao. Otrčao je i pozvao hitnu pomoć. Kada je hitna pomoć stigla Marko je imao neke napade, koje nikada do tada nisam videla. Njegovo telo se treslo na sve strane, pena mu je izlazila na usta. Oči su bile iskolačene. Počela sam da plačem. Doktori su se veoma trudili da ga stabilizuju i brzo su ga stavili u kola. Kada ga je jedan od njih pitao šta je uzeo, jedna devojka je odgovorila: “mislim da je popio samo nekoliko pića, vodku, ja mislim”!, a ja nikada neću zaboraviti način na koji joj je doktor odgovorio: “kakva, bre, vodka, šta to pričaš”?! – vičući odvukao je Nikolu sa strane.
Nikola je bio priseban i znali su da je on pozvao hitnu pomoć. Nadali su se da će bar on reći istinu. Ali, on je ćutao. Sve što je rekao je da misli da je on možda uzeo neku drogu, a i da je i mnogo pio. To je trenutak kada sam se mnogo razočarala u dečka, ali sam isto tako bila mnogo uplašena da bih bilo šta rekla. Dok su doktori odlazili rekli su nam: “vaš prijatelj je u velikoj nevolji, može da umre, vi možete da mu pomognete tako što ćete reći šta je uzeo”! To je bio njihov poslednji pokušaj da nas opamete. Ali, neuspešan. Niko od nas nije rekao ni reč o drogi. Svi smo ćutali, a Marko je umirao.
Marko je umro od jakog srčanog napada; toksikološke analize su pokazale da je pomešao kokain, alkohol i acetominophen. Nalaz je pokazao da je koristio i LSD, a pronašli su i veliku količinu otrova za pacove i sodu bikarbonu. Najtužnije u vezi njegove smrti je to što smo mogli da ga spasemo. Ne mislim da smo mogli da ga nagovorimo da je ne koristi, sumnjam da bi on na to ikada pristao. Nego, mogli smo doktorima bar iskreno da kažemo. Ne ja, pošto nisam ni znala šta je koristio, verovatno nije ni Nikola, ali su neki drugi, koji su sebe zvali njegovim prijateljima, itekako znali šta je uzeo. Čak je ostalo nešto kokaina, koji su mogli da daju doktorima da ga testiraju. Da su znali sa čime se bore i da je otrov unutra, možda bi uspeli da ga spasu. Izgubili su veme tražeći šta je u njegovom organizmu i to je Marka koštalo života.
Marko je bio zavisnik. Kad jednom kreneš u taj poduhvat nema ti spasa. Uvak tražiš nešto jače. Od cigarete, ka jako teškim drogama. Mešao je droge, mešao je alkohol i droge, a uzimao je velike količine. Njegov život je postao droga, kako da je nabavi, uzme, eksperimentiše sa mešanjem, navlačenjem drugih na droge, pravio je žurke sa drogom. Njegova majka nam je kasnije rekla de je on već bio na rehabilitaciji i das u mislili da se izvukao iz tih kandži. Ali, nije. On je bio 18-godišnji zavisnik van kontrole. A, delovao je tako kao da kontroliše svoj život i svoje odluke. Prevario je i svoje roditelje, prijatelje i mene. Na kraju ga je to koštalo života. Sve nas je koštalo našeg mira, spokoja i nevinosti u svemu ovom. Ovo je nešto što nikada neću zaboraviti.
