Ovo ostvarenje rezultat je regionalne koprodukcije u koju su uključene Hrvatska, Slovenija, Srbija i Crna Gora, uz podršku Euroimages. Pored sjajne glumačke ekipe, film publiku privlači i neobičnom radnjom – tri isprepletane priče u tri različita vremenska toka, o ljudima iz različitih slojeva društva povezane su jednom regionalnom sapunicom simboličnog naziva “Zatočenici sreće” u koju su svi glavni likovi na ovaj ili onaj način uključeni. Film je dobitniik brojnih filmskih nagrada među kojima su: Zlatna Arena za najbolju fotografiju (Mario Oljača) i najbolje visuelne efekte (Nebojša Rogić Roga i Zoran Culić), Zlatna Breza (Helena Beljan), Herceg Novi, nagrada za najbolju režiju.
Miss6Teen je imao priliku da razgovara sa mladom glumicom Helenom Beljan koja u filmu “Ti mene nosiš” živi život zanemarene devojčice Dore koja želi da postane fudbalska menadžerka.
Upoznajte Helenu Beljan, talentovanu glumicu i tinejdžerku, koja za vas ima nekoliko drugarskih saveta!
Kako se Helena osećala živeći, tokom rada na filmu ,, Ti mene nosiš’’ , život svoje vršnjakinje Dore? I, kakva je to Dora zapravo?
– Prvenstveno je bilo teško uskladiti moj život sa životom Dore. Vrlo je naporno bilo izvršavati sve školske obveze i uz to snimati film. A sam život Dore se u mnogo čemu razlikuje od mog, najviše u odnosu sa porodicom. Moja porodica je velika, snažna i uvek smo jedni drugima pružali veliku podršku i od roditelja sam uvek mogla očekivati da ću im ja biti na prvom mestu. Kod Dore je to potpuno suprotno. Ona spaja sve članove svoje porodice i jedina ih još drži zajedno, a kroz život zapravo prolazi sama. Zato je meni najteže bilo pokazati tu Dorinu snagu jer se po tome razlikuje od mene. Ali u nekim stvarima smo i vrlo slične. Najviše u osećaju za druge ljude. Obe vrlo dobro prepoznajemo tuđe probleme i snažno doživljavamo svet oko sebe.
Šta je za tebe bilo najzanimljivije na snimanju ovog filma?
– Kako je ovo prvi put da sam učestvovala u snimanju nekog dugometražnog filma svaki dan je pružao neke nove i zanimljive situacije. I stvarno je bilo puno toga zanimljivog, ali najviše mi je u sećanju ostalo to što mi se odjednom otvorio potpuno novi svet, novi ljudi, nova očekivaja od mene. Pre toga sam bila obična devojčica koja je svakoga dana išla u školu, družila se s prijateljicama, a tada je sve to palo u drugi plan i odjednom sam postala glumica i imala nešto u životu što je bilo samo moje. Bilo je tu i puno smešnih situacija.
Npr. Svaki dan je po mene dolazio vozač, koji me je vozio do seta. Oni su se znali zameniti i tako sam često znala samo da će me u određeno vreme neko čekati ispred vrata. Jednom sam ušla u auto gospođe koja nije imala veze sa snimanjem. Našala se samo u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Kada sam joj ušla u auto ona me samo bledo gledala, a ja sam joj se na brzinu izvinila i pobegla čim pre iz auta.
Da li će tvoje vršnjakinje moći na da pravi način isprate ovaj film i shvate poentu koji ti svojom glumom nastojiš da ,,pošalješ’’ ?
– Mislim da neće. Par mojih najboljih prijateljica je pogledalo film i bio im je predug i žalile su se da ga nisu shvatile. Mislim da ovaj film i neki odrasli neće moći shvatiti do kraja. Iako on pokazuje obične ljude i priče koje su svakodnevno oko nas, publika nije naviknuta da se filmom propituje, uči, shvataju greške i dobija želja da nešto promenimo sami u svojoj okolini, već film shvataju samo kao oblik zabave i ne traže uopšte nešto više.
Šta misliš o čemu danas sanja i razmišlja većina tinejdžerki sa ovih naših prostora?
– Mislim da je danas svima san da budu zvezde. Žalosno je što većina tinejdžera uopšte nema neku viziju, ideju na koji način bi oni tu svoju slavu dostigli. Poneki će još reći da žele biti poznati pevači ili sportisti, ali samo ako su već u tom svetu i shvataju svoj talent. Problem je kod moje generacije to što je dosta izgubljena i ne razume da svako od nas skriva neki talenat i da bi manje vremena trebalo da troše, prateći i diveći se “zvezdama” i više da se posvete radu na sebi i istraživanju svojih interesovanja.
Šta te u životu najviše inspiriše?
– Najviše me inspiriše moja porodica. Moji roditelji su meni, sestrama i bratu pružili priliku da se svi razvijamo na svoj način i sledimo svoje želje, a opet se svi super slažemo i ne možemo jedni bez drugih. Kako smo svi različiti svako doprinosi na svoj način i od svakoga mogu učiti. Guramo jedni druge da budemo bolji, ali i znamo kako je biti srećan s onime što imamo i iskoristiti to najbolje.
Šta je to što često govoriš sebi i onima koje voliš?
– Puno uči, radi na sebi, sledi svoje snove, ne odustaj, a kad je loše kažem da će biti bolje. To su jednostavne rečenice i sada već fraze, ali kad bismo ih se držali, mislim da bi nam stvarno pomogle
Šta si u horoskopu?
– U horoskopu sam blizanac.
Pišeš li dnevnik?
– Ne pišem dnevnik.
A ljubavna pisma?
– A ni ljubavna pisma.
Koji ti je omiljeni film?
– Nemam omiljeni film
Knjiga?
– Nemam ni omiljenu knjigu.
Jelo? Piće?
– Hamburger i voda.
Ima li neko posebno mesto koje bi volela da posetiš, nakon ili pred premijeru, u Beogradu?
– Nisam nikad bila u Beogradu. Najradije bi sve posetila, ali verovatno neću imati toliko vremena. Čula sam da je u Beogradu super zabava, da su ljudi vrlo simpatični i da je hrana izvrsna.
Za kraj našeg spomenara zamolili bismo Helenu da, u ime regionalnog filma ,, Ti mene nosiš’’ poruči nešto našim čitateljkama, tinejdžerkama, širom Ex Jugoslaviji?
– Želela bih da im poručim da obavezno pogledaju film. A onda da pogledaju malo oko sebe i obrate pažnju na male stvari i uoče da te sitnice i nisu toliko male i da od njih možemo uvek stvoriti nešto veliko ako uložimo trud, budemo optimistični i sanjamo veliko.
